naslovna >> sveska 157

VIŠENAMENSKI BORBENI AVIONI

 Aleksandar Mikić

U V O D

Ratno vazduhoplovstvo je kroz kratak i dinamičan razvoj postalo značajan vid oružanih snaga sa velikom vatrenom moći i sposobnošću dejstva po svim vremenskim uslovima, po svim vrstama cilјeva u vazduhu, na kopnu i na moru. Formiranjem ratnih vazduhoplovstava započela je treća dimenzija ratovanja, u početku manifestovana izviđanjem i bombardovanjem iz vazduha, a zatim i borbom u vazdušnom prostoru i korišćenjem vazdušnog transporta. Kopnena vojska je ta sila koja izvojeva pobedu i zauzima teritorije, ali uz veliku i dragocenu, a danas se može reći i presudnu pomoć RV, odnosno njegove vatrene podrške. Dejstva taktičke komponente RV tesno su povezana sa dejstvima KoV čijoj vatrenoj moći značajno doprinosi, krčeći joj put, a istovremeno je štiteći od protivničkog RV. Još od prvih dana su taktičkoj borbenoj avijaciji, kao najmasovnijem delu RV, dodelјeni brojni zadaci koji se uslovno mogu klasifikovati kao:

1.  Prikuplјanje podataka o namerama, snazi i rasporedu protivnika (izviđanje),

2.  Neposredna vatrena podrška sopstvenim snagama koje su u direktnom kontaktu sa protivnikom (jurišna dejstva),

3.  Posredna vatrena podrška izražena kroz dejstva izolacije bojišta (zaprečavanje) i udarna dejstva po važnim cilјevima u protivničkoj pozadini uz prodor na različitim visinama (nisko, visoko, kombinovano),

4.  Izvojevanje prevlasti u vazdušnom prostoru kako bi se omogućila pomenuta dejstva, uz istovremeno sprečavanje sličnih protivničkih akcija.

Za sve te zadatke su se razvijali avioni sa bitnim osobinama neophodnim za uspešno dejstvovanje određene vrste avijacije tako da je ubrzo došlo do značajne diversifikacije vazduhoplova prema nameni. Slična problematika je ostala praktično do današnjih dana. Ali, od početka je postojala težnja da se nekako dođe do univerzalnijih letelica i sažimanja broja i tipova, odnosno uvezivanja različitih aktivnosti avijacije koje su tada bile veoma razgranate. Praktično, da jedan tip aviona može obavlјati pored osnovne i neke druge delatnosti. Tridesetih godina je bio vrlo popularan koncept dvomotornog aviona za podršku, kada su projektovani i razvijani brzi dvomotorni razarači, koji su bili laki bombarderi, teški eskortni lovci i brzi aerofoto izviđači. Taj tip je doživeo svoju najbolјu promociju u avionu „Moskito“ (Mosquito) koji je uz male izmene bio i aerofoto izviđač i brzi bombarder za posrednu podršku kao i opasan noćni, pa i dnevni lovac. To su ipak bile odvojene varijante jednog istog aviona. Ideja je bila da u toku jednog leta avion može obaviti različite zadatke, što znači  da se višenamenski borbeni avion može, na jednostavan način i za kratko vreme, transformisati i efikasno upotreblјavati za misije iz domena lovačke, jurišne i izviđačke avijacije. To je, u stvarnosti, postalo moguće kada je, zbog brzog razvoja vazduhoplovne tehnologije, u toku Drugog svetskog rata nastao lovac-bombarder. On je u osnovi bio lovački avion, ali koji je mogao da obavlјa funkcije lakog bombardera, napadne zemalјski cilј, a zatim ukoliko je potrebno, rasterećen, dejstvuje topovsko – mitralјeskom vatrom kao lovac. Eklatantan primer je P-47 ,,Tanderbolt'' (Thunderbolt) koji je imao značajne energetske i vatrene mogućnosti da uspešno obavlјa ove funkcije. Tako se ,,Tanderbolt'' uklјučuje i u dejstva neposredne i posredne vatrene podrške. Kada bi leteli na manjim akcionim radijusima, sa manje goriva, imali su rezerve da ponesu više ubojnih sredstava u vidu bombi i raketa, tako da su posle dejstvovanja po cilјevima na zemlјi mogli da prihvate lovačku borbu. To je postala vrlo popularna praksa, tako da se može reći da je na taj način nastala dvonamenska - lovačko-bombarderska avijacija. Takav razvoj događaja se nastavio i posle Drugog svetskog rata, u vreme tzv. ,,hladnog rata'', a naročito u SAD, gde se stvaraju polovinom pedesetih godina snažni turbomlazni avioni F-105 ,,Tanderčif'' (Thunderchief) i F-4 ,,Fantom II'' (Phantom II), koji su postali obrazac lovačko-bombarderskog aviona. To su pravi naslednici ,,Tanderbolta''. Moglo bi se reći da je ,,Fantom'', u stvari, rodonačelnik višenamenskih letelica. To može da zahvali vrlo velikom broju varijanti i modifikacija koje su pokrivale gotovo sve aspekte dejstva taktičke borbene avijacije. Istovremeno se u SSSR-u  stvaraju tzv. ,,frontovski lovci'' – avioni za izvojevanje taktičke nadmoći u vazduhu sa sekundarnom mogućnošću napada cilјeva na zemlјi, a sve u zoni fronta. Pojavlјuju se frontovski lovci MiG-17 i 19 koji su po pravilu optimizovani za lovačku funkciju dok su im napadačke mogućnosti rudimentarne. Izuzetak je Su-7 koji, iako klasifikovan kao frontovski lovac, je pretežno avion za neposrednu podršku, a tek sasvim izuzetno, lovac.

Šematski prikaz aktivnosti taktičke borbene avijacije

LETETI BRZO I VISOKO

Šezdesetih godina su glavni nosači nuklearnog naoružanja postale interkontinentalne balisitičke rakete, a mlazni bombarderi su postali jedno od pomoćnih, ali još uvek vrlo moćnih sredstava. Oni su sada raspolagali mogućnošću letenja velikom brzinom. Zbog pretnji kakav je, na primer, bio američki supersonični atomski bombarder klase dva Maha (iznad 12000 m) B-58, razvijani su lovci presretači klase Mah 2+ sa naknadnim sagorevanjem pogodnim za brzo penjanje na visinu presretanja i sa mogućnošću ostvarenja prednosti u brzini. Manevrabilnost tih letelica je bila dobra, ali nije bila primarni zahtev, jer su cilјevi bili nemanevarski, a presretanje bi se odvijalo na velikim visinama u razređenom vazduhu vođenim i samonavođenim raketama V-V. Najprominentnije letelice tog tipa su MiG-21, „Miraž“ III (Mirage III), F-104 „Starfajter“ (Stagfighter) i SAAB-35 „Draken“. To su sve avioni sa koncepcijom delta krila (sa izuzetkom F-104 koji je posedovao prava, embriona krila sa supersoničnim aeroprofilom). Pomenuti avioni su imali i sekundarnu ulogu u vatrenoj podršci u kojoj su bili manje ili više uspešni.

LETETI BRZO I NISKO

Sasvim nova klima nastala je posle završetka velikih kriza šezdesetih godina tokom hladnog rata. One su (kao na primer kubanska) pokazale da je mogućnost izbijanja sveopšteg nuklearnog rata realna, ali je postalo jasno da bi on bio i poslednji. Umesto toga se javlјaju nove doktrine, koje su predviđale mogućnost izbijanja niza manjih, lokalnih, konvencionalnih ratova širom sveta. Takva atmosfera je pogodovala da se od sredine šezdesetih godina naglo razvije taktička avijacija. Velike brzine na velikim visinama više nisu bile primarni zahtevi. Težište je sada na brzom prodiranju na maloj visini kako bi se otežalo otkrivanje letelice i dejstvovanje PVO. Sve je podređeno komfornom letu pri zemlјi bez trešenja strukture zbog uzburkanog vazduha, što znači da konfiguracije sa delta krilom nisu dolazile u obzir, već isklјučivo strelasta krila male vitkosti. Takve letelice su mogle da lete nadzvučno u svim dijapazonima visina. Pošto se radilo o dubokim prodorima u niskom letu, od značaja je bila i potrošnja goriva. To je vreme razvoja turboventilatorskih motora, koji su u slučaju manjih stepena dvoprotočnosti (jer u protivnom motor ne bi mogao stati u vitko telo borbenog taktičkog aviona) donosio uštedu i do 30% u odnosu na klasične turbomlazne motore primenjivane na ranijim generacijama aviona a koji su trošili dosta goriva. Od nove generacije aviona se zahtevala i mogućnost korišćenja pripremlјenih travnatih aerodroma i pravih delova autoputeva. Topovsko naoružanje je obavezan i integralan deo arsenala. Asortiman podvesnog borbenog tereta takvih letelica je bio bogat i sastojao se od bombarderskog i raketnog, nevođenog i vođenog naoružanja. Tipični predstavnici su „Miraž“ F1 (Mirage) i SAAB-37 „Vigen“.

KAKO POMIRITI VIŠE USLOVA

Avion fiksne geometrije optimizovan je za jedan zadati režim koji je bitan za izvršenje njegove osnovne namene. Na svim drugim režimima, karakteristike i ponašanje letelice su lošiji. U nameri da se ostvare želјene osobine na raznim dijapazonima brzina i visina, pribeglo se takvom konstruktivnom rešenju koje je omogućavalo izmenu jednog geometrijskog parametra – ugla strele krila u letu (varijabilna geometrija). Kao što je rečeno, to je bilo vreme kada je napuštena koncepcija dubokog prodiranja na velikim visinama zbog lakog otkrivanja i opasnosti od raketnih sistema PVO i lovačke avijacije protivnika. Alternativa je bilo prodiranje u niskom letu i velikim brzinama pri čemu bi se koristili ratni aerodromi sa kraćim PSS od onih u mirnodopskim bazama, za koje se sa pravom smatralo da bi bile jedna od prvih meta. Pošto je dakle, trebalo pomiriti mogućnost nadzvučnog prodiranja na maloj visini, otpornost na udare turbulentnog vazduha, dobre karakteristike na malim brzinama uz kratko poletanje i sletanje kao i ekonomično krstarenje na velikim radijusima dejstva, logičan izbor je bilo pribegavanje koncepciji promene strele krila u letu. To je primenjeno na višenamenskim letelicama, američkom F-111, sovjetskom MiG-23, zapadnoevropskom „tornadu“, ali i na sovjetskom avionu posvećenom za posrednu vatrenu podršku Su-24. Američki F-111 je izuzetno složen avion i školski primer vrhunca još jednog trenda tog vremena. Radilo se o opsesiji zadavanja višestrukih uloga tadašnjim novim letelicama u nameri da se smanji broj potrebnih aviona u inventaru  RV. Pri tome se preterivalo, pa je to dovodilo i do svoje suprotnosti, koja se manifestovala komplikovanošću i znatno naraslom cenom, jer je F-111 trebalo da bude presretač, lovac bombarder, avion za posrednu podršku, supersonični bombarder itd. Ukratko, i pored impresivnog razvoja tehnike i tehnologije šezdesetih godina, njihov nivo još uvek nije bio dovolјan da se ostvari potpuno uspešna i zadovolјavajuća višenamenska borbena letelica [1,2,7].

KORAK UNAZAD KA DIFERENCIJACIJI

Kao reakcija na pomenuti trend stvaranja višenamenskih letelica i težnji ka univerzalnosti, sedamdesetih godina se ponovo kreće ka diferencijaciji namene taktičke borbene avijacije. Rezultat su bili avioni pred koje su postavlјeni znatno umereniji zahtevi. To je praktično bio povratak jedno i dvonamenskih letelica ali sada opremlјenih najnovijim dostignućima vazduhoplovne tehnologije. Velika pažnja je posvećena pobolјšanju pokretlјivosti letelice i smanjenju radnog opterećenja pilota. Savremena dostignuća aerodinamičkog oblikovanja, najsavremeniji navigacijsko-napadni sistemi, električne komande (FBW), integrisanost kabinskih instrumenata u ekranske prikazivače su samo neki od noviteta koji su odlikovalu novu, treću, generaciju vazduhoplova. U SAD su se pojavila sedamdesetih godina, dva značajna aviona (tada bez FBW) i to F-14 ,,Tomket'' (Tomcat) sa u letu promenlјivom strelom krila, naručen od RM i F-15 ,,Igl'' (Eagle) sa fiksnim krilima za RV, čije su funkcije bile a) postizanje vazdušne prevlasti i lovačka zaštita flote kod F-14 i b) napad na važne taktičke cilјeve u dubini protivničke teritorije. Ta dva aviona su tipični lovci za izvojevanje globalne vazdušne prevlasti sa sposobnošću vođenja vazdušne borbe na velikim rastojanjima bez vizuelnog kontakta pomoću radara i vođenih i samonavođenih raketa V-V. F-15 je izvanredan i u manevarskoj borbi u kojoj se služi raketama V-V kratkog dometa i topom. Međutim, u SAD su paralelno razvijena i dva jeftinija aviona (opremlјena sa FBW) i to F-16 ,,Fajting folkn'' (Fighting Falcon) za RV i F-18 ,,Hornit'' (Hornet) za RM čiji su zadaci a) manevarska borba i b) posredna podrška. To su letelice koje se bore za osvajanje lokalne vazdušne prevlasti i vode vazdušnu borbu na srednjim i malim rastojanjima. Sa jednakim uspehom izvode i napade na zemalјske cilјeve ubojnim sredstvima sa preciznim dejstvom. Naglašeno su prilagođeni manevarskoj borbi i letenju pod velikim napadnim uglovima i klase su Mah 1,8-2 u duhu devize ,,leteti sporije ali bolјe''.

U SSSR-u, gde se nije preterivalo sa univerzalizovanjem, nastali su avioni visokih performansi kao što je lovac klase Mah 3 – MiG-25 koji je realizovan šezdesetih godina kao odgovor na pretnju nastalu pojavom američkih strateških izviđača i najavom supersoničnih bombardera B-70 „valkira“ (Valkuire). Višenamenski MiG-23 sa u letu promenlјivim uglom strele, je u sklopu nove težnje ka diversifikaciji namene ubrzo dobio svoj derivativ u vidu MiG-27, letelice namenjene isklјučivo zadacima napada na zemalјske cilјeve. Krajem sedamdesetih godina pojavlјuju se dve veoma uspešne letelice:  MiG-29 kao manevarski frontovski lovac i Su-27 kao avion za izvojevanje globalne vazdušne prevlasti. Oba aviona karakteriše moderan aerodinamički dizajn, izuzetno dobra manevrabilnost, savremeno naoružanje i avionika znatno naprednija i bogatija nego na ranijim sovjetskim ostvarenjima. Su-27 je kasnije dobio veliki broj specijalizovanih derivativa [1-3].

KONAČAN POVRATAK NA UNIVERZALNOST

Osamdesetih godina je došlo do velikih prodora u oblasti elektronike, novih materijala i tehnologije, turboventilatorskih pogonskih grupa sa visokim odnosima potiska i sopstvene težine, sistema upravlјanja i računara, tako da su se projektanti savremenih borbenih aviona ponovo otisnuli u avanturu stvaranja višenamenskih borbenih letelica, ali sada znatno uspešnije. Pojavilo se više projekata deltakrilnih aviona se celopokretnim kanarom na prednjem delu trupa. Prisustvo kanara uz široko primenjena dostignuća CCV (kontrolisana konfiguracija letelice – Controled Configuration Vehicle) i uvišestručene električne komande pri veštačkoj, relaksiranoj, stabilnosti je rezultovalo izvanrednom pokretlјivošću. Najprominentniji predstavnici ove, četvrte generacije skupocenih letelica su zapadnoevropski ,,Jurofajter'' (Eurofighter), švedski JAS-39 ,,Gripen'' i francuski ,,Rafal'' (Rafale). Takva konfiguracija višenamenskih letelica je široko prihvaćena na Zapadu, a izvestan broj adekvatnih projekata nije realizovan kao izraelski ,,Lavi'' i jugoslovenski NA (Novi avion).

Slika makete i tri projekcije verzije NA razvijane u saradnji sa AMD-BA

Ovde se može osvrnuti na projekat jugoslovenskog aviona NA koji je osamdesetih godina razvijan u VTI Žarkovo. Ideja je bila da se i JRV opremi savremenim avionom četvrte generacije iz domaćeg razvoja ali sa jakim oslanjanjem na stranog partnera, pre svega na V. Britaniju (BAe – British Aerospace) i Francusku (AMD-BA – Avions Marcel Dassault - Breguet Aviation). Tada se govorilo da bi taj avion bio „jugoslovenska Eureka“ (aludiranje na tada aktuelni program razvoja savremenih tehnologija u zapadnoj Evropi) [4,5]. Od stranog partnera se očekivala pomoć u transferu tehnologije kako bi Jugoslavija preko ovog projekta mogla da ovlada brojnim novim tehnologijama i znatno podigne nivo kako vazduhoplovne industrije, tako i samog prestiža zemlјe. To bi donelo veliki napredak u oblastima koje se odnose na računarsko projektovanje, nove materijale i tehnologije obrade, električne komande, digitalnu integrisanu elektroniku, turboventilatorske motore visokog odnosa potiska i sopstv. težine, radare, senzore, savremeno naoružanje, upravlјanje glasom. Završna verzija je bila praktično, jednomotorni „Rafal“, pošto je u kasnijem periodu idejnog projekta intenzivnije sarađivano sa AMD-BA. I francuski partner je video nekakav smisao u tom razvoju, jer bi pored njihovog dvomotornog modela, paralelno bio razvijan jednomotorni „Rafal“, koji bi mogao posedovati primamlјivost na tržištu zbog cene manje nego kod dvomotornog, što bi privuklo neke zemlјe sa skromnijim finansijskim statusom. Sve se završilo na idejnom projektu, nekoliko aerotunelskih modela i atrapa i razradi pojedinih bitnih detalјa i sklopova pred kraj postojanja SFRJ.

ANALIZA POSLEDNјIH DECENIJA - GENERACIJE 4. I 5.

Na stanje i razvoj ratnih vazduhoplovstava u svetu krajem XX i početkom XXI veka dominantan uticaj imaju faktori kao što su tehnološka i vojna dominacija SAD kao jedine svetske supersile, finansijska stabilnost i ekonomska moć država, kao i mala verovatnoća izbijanja sukoba između velikih sila a velika verovatnoća nastanka većeg broja sukoba niskog intenziteta na osnovu nerešenih nacionalnih, verskih i etničkih odnosa. Ove sukobe bi karakterisala težnja za vođenjem rata „na dalјinu” uz minimalne sopstvene gubitke, naročito u lјudstvu, sa dejstvima RV po vitalnim cilјevima na teritoriji protivnika, prvenstveno noću, pri čemu bi RV imalo strategijski zadatak da skoro samostalno rešava sukob uz minimalno učešće drugih vidova oružanih snaga. Ovakve postavke potencijalnih i stvarnih ratnih dejstava, usmerile su razvoj borbene avijacije u pravcu postizanja operativnih sposobnosti za vođenje rata neprekidno, punih 24 sati dnevno, u svim meteo uslovima i sa dejstvom po cilјevima  u vazduhu i na zemlјi, kako pri postojanju vizuelnog kontakta sa protivnikom, tako sve više i napadima sa velikih udalјenosti ili iz pozicije iznad oblaka, bez vizuelnog kontakta sa cilјem. Pri tome se teži da se senzorskom tehnikom postigne što sigurnija identifikacija cilјa i ostvari ,,hirurška preciznost” udara po predviđenim objektima sa punim efektom uništenja a minimalnom kolateralnom štetom. Osnov za uspeh ovakvih dejstava se bazira na neprekidnoj i potpunoj informisanosti o taktičkoj situaciji i stanju na bojištu koji se avionima prenosi putem mreže za prenos podataka (Link 16), visokoj raspoloživosti letelica, preciznoj autonomnoj navigaciji i mogućnošću dugotrajnih letova na vrlo malim i vrlo velikim visinama sa dopunom goriva u vazduhu. Uz to se traži sposobnost potpuno autonomnog dejstva sa samostalnim laserskim označavanjem cilјeva na zemlјi ili preciznim određivanjem njihovih koordinata tokom samog napada, kao i sposobnost dejstva protiv više različitih fiksnih i pokretnih cilјeva u okviru jednog leta. Dejstva po cilјevima u vazduhu odlikuju se zahtevom za povećanom agilnošću, kako samih aviona, tako i raketa V-V, sa što ranijim otkrivanjem protivnika i sa što kasnijim sopstvenim izlaganjem protivničkom dejstvu. Ovi operativni zahtevi predstavlјali su osnovu za razvoj borbenih aviona 4. i 5. generacije. Za njihovo puno ostvarenje primenjena su najnovija tehničko-tehnološka rešenja u domenu gradnje letelica,  avionske elektronske i senzorske opreme, kao i mlaznog pogona i sistema samonavođenog naoružanja vazduh-vazduh (V-V) i vazduh-zemlјa (V-Z). Ostvareno je bitno smanjenje svih odraza letelica, omogućeno je nadzvučno krstarenje (superkrstarenje) i znatno pobolјšanje manevarskih sposobnosti aviona na osnovu odnosa potiska i težine većeg od 1, zatim primenom usmeravanja potiska (vektorisanog potiska) kao i na osnovu novih aerodinamičkih rešenja i konfiguracija aviona tipa “kanar” i “triplan”. Praktično svi savremeni borbeni avioni su osposoblјeni za višenamenske uloge sa mogućnošću njihove promene praktično trenutno, tokom samog leta. To je ostvareno prvenstveno ugradnjom nove integrisane digitalne elektronske opreme i senzorske tehnike, uz nove načine prikazivanja letnih i taktičkih parametara u pilotskoj kabini. Novi višefunkcijski radari dometa od 200 do 300 km, sa pasivnim ili aktivnim antenskim rešetkama sa elektronskim skeniranjem, mogu istovremeno raditi u režimima V-V i V-Z i vršiti pretraživanje vazdušnog prostora i praćenje otkrivenih cilјeva, kao i praćenje terena i cilјeva na zemlјi, uz konstantna elektronska dejstva i protivdejstva. Radarska slika ostvarena metodom “sintetizovane antenske rešetke” je vrlo visoke rezolucije i omogućava prepoznavanje objekata na dalјinama većim od 100 km. Sa optoelektronskim senzorima sa laserom, termovizijskim i TV kamerama, omogućeno je pasivno pretraživanje, otkrivanje i praćenje cilјeva u vazduhu i na zemlјi na dalјinama i do 45 km, kako u dnevnim tako i u noćnim uslovima. Primena inercijalnog i globalnog pozicionog navigacionog sistema (INS/GPS) i trodimenzionalne pokretne mape, obezbeđuje preciznu autonomnu navigaciju do cilјa a senzorska tehnika za otkrivanje radarskog ili laserskog ozračenja kao i lansiranja protivničkih raketa, omogućuje automatsku samozaštitu aviona primenom aktivnog elektronskog i pasivnog ometanja [6]. U pogledu naoružanja, pored topa, avioni imaju rakete V-V za blisku vazdušnu borbu nove generacije (R-73, AIM-9X, ASRAAM, IRIS-T, Pythoon 5), sa IC glavama za samonavođenje povećane osetlјivosti i širokog ugla zahvata cilјa, koje omogućuju lansiranje raketa iz svih rakursa i položaja aviona, dok im novi sistem upravlјanja sa usmeravanjem potiska, obezbeđuje izuzetnu agilnost tokom leta ka cilјu. Značajno su pobolјšane i rakete V-V srednjeg i velikog dometa sa aktivnim radarskim samonavođenjem (R-77, AIM-120, Meteor, Derby) koje ostvaruju velike brzine (M=3-4) i imaju dobre manevarske sposobnosti u terminalnoj fazi leta. Za dejstva po cilјevima na zemlјi razvijen je široki spektar TV, laserski, termovizijski i INS/GPS samonavođenih bombi i raketa. Poseban ubrzani razvoj su doživele mini krstareće rakete za dejstva sa većih dalјina (50 do 200 km) po značajnim i jako branjenim objektima kao i rakete za dejstvo po plovnim objektima i radarskim stanicama. Uvođenje u operativnu upotrebu borbenih aviona 4. generacije, kao što su JAS 39 Gripen, Rafale, Eurofighter Typhoon,  F/A-18 E/F Super Hornet, Su-30 MKI, Su-35, F-16 (Block 60) Desert Falcon, MiG-29 K, MiG-35 i F-15E/K Strike Eagle, kao i aviona 5. generacije kao što je F-22A Raptor i uskoro, F-35 Lightning II (JSF) i ruski PAK FA (T-50), pokazalo je značajno pobolјšanje operativnih sposobnosti i borbenih mogućnosti u odnosu na prethodne generacije borbenih aviona. Istovremeno se, međutim, pokazalo da se radi o veoma skupim avionima sa nabavnom cenom od 60 do 250 miliona USD i sa troškovima upotrebe većim od 20 000 USD po satu leta. Za maksimalno iskorišćenje ovako skupih i složenih letelica je i dalјe, kao odlučujući faktor, ostao čovek-pilot sa svojim psihofizičkim sposobnostima i nivoom pilotskih veština i znanja, pa je u razvoju 4. i 5. generacije borbenih aviona, posvećena maksimalna pažnja ostvarenju malog radnog opterećenja pilota i što povolјnijeg odnosa pilot-avion.

RAZVOJ AVIONIKE I UTICAJ NA RADNO OPTEREĆENјE PILOTA BORBENIH AVIONA

Od prvih dana borbene avijacije najvažniji pojedinačni faktor za ishod borbe pored karakteristika aviona i uvežbanosti pilota u vazduhu bila je „spoznaja situacije“ (situaciona svesnost) koju je pilot mogao da formira na osnovu dostupnih informacija.U početku je to bilo samo vizuelno osmatranje, dojava sistema osmatranja sa zemlјe ili od drugih pilota iz grupe. Kasnije se to nastavilo opremanjem aviona složenom avionikom koja je u velikoj meri pobolјšavala „spoznaju situacije“ ali je istovremeno povećavala radno opterećenje pilota što je dovodilo i do neefikasnosti u obavlјanju osnovne delatnosti. Stoga je smanjenje radnog opterećenja pilota postalo imperativ što je dovelo do početka integracije pojedinih funkcija avionike i načina njihovog prikazivanja. Početkom sedamdesetih godina široka primena digitalne avionike i mikroprocesora dovela je do drastičnog smanjenja dimenzija računara i povećanja njegovih sposobnosti a uvođenje digitalne magistrale podataka MIL-STD-1553B, omogućilo je znatno lakše istovremeno povezivanje svih uređaja. Zahvalјujući ovome, avioni se opremaju sve složenijom avionikom što je uprkos primene elemenata integrisane avionike, kod treće generacije borbenih aviona, izazvalo dalјe povećanje radnog opterećenja pilota usled velikog broja informacija u digitalnom obliku koje mu se „isporučuju” sa velikom brzinom promene. Ovo je naročito preopteretilo pilote višenamenskih borbenih aviona koji su sa različitim vrstama senzora i naoružanja morali sa istom efikasnošću dejstvovati po cilјevima u vazduhu i na zemlјi. „Preopterećenost informacijama” je bila uzrok i većem broju udesa i značajan ograničavajući faktor efikasnosti aviona kao borbenog sredstva, pa je dalјem pobolјšanju odnosa pilot- avion posvećena maksimalna pažnja.

NAČINI I METODE ZA SMANјENјE RADNOG OPTEREĆENјA PILOTA BORBENIH AVIONA

Utvrđeno je da pilot može simultano primiti i procesuirati maksimalno 6 do 8 različitih informacija ili nešto manje u uslovima stresa i borbenog opterećenja. To je i potvrđeno tokom ratnih sukoba u Iraku i Avganistanu gde su dvosedi borbeni avioni imali više uspeha od jednoseda. Već od ranije je poznato da su piloti najviše vremena trošili na praćenje pokazivanja instrumenata i na manipulativne aktivnosti i to znatno više u jednosedu nego u dvosedu. To je uticalo da se kao prvi uređaj za smanjenje opterećenja pilota i pobolјšanje njegove „spoznaje situacije” uvede „gornji pilotski prikazivač” (Head-Up Display – HUD) kao primarni pilotažni instrument a zatim i koncept upravlјanja HOTAS (Hands On Throttle And Stick) sa prekidačima za upravlјanje avionskim sistemima smeštenim na ručici gasa i pilotskoj palici. Uvođenjem digitalne avionike, većina analognih instrumenata je zamenjena sa 2 do 3 donja višenamenska prikazivača (Head Down Dispay-HDD) koji se koriste za prikaz integrisanih taktičkih i navigacionih podataka, pokretne 3D mape kao i slika sa avionskih senzora. Unošenje i izmena podataka se vrši preko upravlјačkog panela ispod HUD ili preko višefunkcijskih prekidača raspoređenih po obodu HDD.

Kod softvera bi se pobolјšanja odlikovala:

-    smanjenjem broja informacija njihovom prethodnom integracijom i selektovanjem po značaju,

-    prezentovanjem samo onih informacija koje su u datoj situaciji leta ili borbe neophodne pilotu,

-    prikazivanjem informacija na način koji omogućuje njihovu direktnu primenlјivost za odlučivanje bez potrebe za prethodnom integracijom sa drugim podacima,

-    prilagođavanjem simbola prikaza i brzine promene vrednosti parametara shodno mentalnim sposobnostima prosečnog pilota.

Tu se prvenstveno radi o pilotskoj kacigi sa prikazivačem i nišanom, zatim upravlјanju glasom, sistemu trodimenzionalnog prikaza i ekspertskom sistemu. Pilotska kaciga sa prikazivačem i nišanom je vrlo dobro primlјena od strane pilota jer im omogućava da sa parametrima leta i cilјa pred očima mogu istovremeno osmatrati prostor oko aviona i direktno imati trodimenzionalnu „spoznaju situacije” u dnevnim uslovima, a sa dodatkom „naočara za noćni vid” i u noćnim uslovima. Upravlјanje glasom je omogućilo da se glasovnim komandama može upravlјati određenim nekritičnim sistemima aviona, pojednostavlјujući time rutinske manipulativne aktivnosti pilota i rasterećujući sistem HOTAS. Na osnovu integrisanih informacija od avionskih senzora i komandnih centara, moguće je formirati jasnu predstavu o situaciji oko aviona i prikazati je kao panoramski 3D prikaz na jednom HDD, sa položajem sopstvenog aviona u odnosu na ostale savezničke i protivničke avione u vazduhu. Takođe je na HUD-u moguć 3D prikaz optimalne putanje za napad u vidu „koridora” kojim treba leteti. Ekspertski sistem kao deo „veštačke inteligencije“ na avionu se bazira na lјudskom iskustvu i lјudskim glasom predlaže pilotu optimalne postupke i procedure u datim okolnostima. Većina od ovih sistema je primenjena ili će to uskoro biti na borbenim avionima 4. generacije. Međutim i pored značajnog rasterećenja, nivo radnog opterećenja pilota je i dalјe visok pa su mnoga RV odlućila da nove borbene avione originalno projektovane kao jednosede razviju i u dvosedoj verziji. Tako će biti više dvoseda Rafale D i F/A-18 F nego jednoseda, dok će kod aviona Typhoon i Gripen primat imati jednosedi ali će biti i dosta dvoseda. Najviši stupanj integracije prikaza parametara i rasterećenja pilota se očekuje na avionima 5. generacije, prvenstveno na avionu F-35 Lightning II. Avion nema HUD već će se svi parametri leta i cilјeva prikazivati na viziru pilotske kacige, a usmeravanjem pogleda u bilo kom pravcu, pilot će dobijati punu integrisanu sliku prostora bez ograničenja od elemenata aviona. Umesto više donjih prikazivača postojaće samo jedan veliki prikazivač sa kombinacijom prikaza taktičke situacije, senzora sistema i naoružanja, na način kako to svaki pilot bude podesio za sebe. Aktivacija i izbor prikaza se vrši dodirom tastera na ekranu što je znatno lakše uraditi sa pilotskim rukavicama nego pritiskati prekidače raspoređene oko HDD.

ZAKLjUČAK

Još od prvih dana razvoja taktičke borbene avijacije se ukazala potreba za objedinjavanjem delatnosti raznih kategorija taktičke borbene avijacije. Posle dugog, i ne uvek uspešnog, razvoja je konačno pravi višenamenski borbeni avion postao stvaran i dostupan zahvalјujući razvoju tehnike i tehnologije primenjene kod četvrte generacije borbenih letelica.  Višenamenski borbeni avioni četvrte, četvrte plus i pete generacije su veoma složeni  i visokosposobni borbeni sistemi sa cenama koje se u proseku kreću od 50 do 150 miliona USD. Takve avione u većem broju mogu imati samo velike sile, dok su RV srednjih i manjih država sve više upućene na nabavku manje količine takvih letelica, modernizaciju starijih raspoloživih modela ili opremanje letelica nižih kategorija savremenom integrisanom avionikom i modernim naoružanjem. Savremeni višenamenski borbeni avion se na jednostavan način i bez dugotrajne konverzije može, efikasno upotreblјavati za zadatke iz domena lovačke, jurišne i izviđačke avijacije.  Integracija više namena na istoj letelici je imperativ za savremene borbene avione prve linije. Na taktičkom nivou, integracijom izviđačke, lovačke i jurišne opreme i naoružanja, avion mora posedovati neophodne uslove za izvršenje više različitih zadataka u okviru jedne misije. Posada istog aviona (ili grupe aviona) bi upotrebom izviđačkih senzora mogla otkriti objekte dejstva, izvršiti kratku analizu prikuplјenih podataka i preneti ih u realnom vremenu korisnicima na zemlјi ili u vazduhu. Odmah potom bi mogla izvršiti vatreno dejstvo po odabranom objektu. Za sve to vreme, avionu nije neophodna posebna lovačka zaštita zahvalјujući opremi za samozaštitu i raspoloživom raketnom naoružanju. Da bi avion dejstvao po cilјevima u vazdušnom prostoru, mora biti sposoban za nošenje raketa V-V, radarski i IC navođenih, malog, srednjeg i velikog dometa. Za dejstvo po objektima na zemlјi, avion mora biti sposoban za nošenje i upotrebu nevođenog, vođenog i samonavođenog raketnog i bombarderskog naoružanja, uz upotrebu svih raspoloživih načina vođenja (lasersko, TV, INS/GPS), akvizicije i nišanjenja. Deo raspoloživih sredstava mora omogućavati dejstvo sa distance, a van zone dejstva neposredne PVO. Radi dejstva po radarima RS PVO i VOJIN, avion mora imati mogućnost podvešavanja protivradarskih raketa. Pomenuti kvaliteti modernih VnBA omogućiće da te letelice ostanu u službi i pola stoleća. Međutim, ostaje senka sumnje u isplativost tih skupocenih remek dela složenosti savremene vojne vazduhoplovne tehnike. Naime, niko ne može pouzdano da predvidi više od decenije unapred, uticaj nekoliko faktora neminovnih u budućnosti, pre svega: smanjenje efikasnosti stelt tehnologije, rastuća uloga bespilotnih borbenih letelica, pojava hipersoničnih lovaca i pobolјšanja zemalјskih PVO sistema.