SAMOHODNA VIŠECEVNA RAKETNA ARTILJERIJA

 Siniša Jovančić

U V O D

Razvoj višecevnih raketnih lansera nije bio moguć bez razvoja savremenog projektila sa raketnim motorom na čvrsto pogonsko punjenje. Iako su postojali radovi u nekoliko zemalja Zapadne Evrope iz ove oblasti (pre svega u Francuskoj i Nemačkoj), prvi nacrt savremenog raketnog projektila, predložio je maja 1919. godine u Rusiji (tadašnji SSSR), inženjer Tihomirov (Николай Иванович Тихомиров, 1860-1930). Tihomirov je bio prvi načelnik laboratorije za gasodinamiku (Газодинамическая Лаборатория Наркомвоенмора СССР) i smatra se začetnikom savremene ruske raketne tehnike. Laboratorija za gasodinamiku  osnovana je u maju 1921. godine i radila je na razvoju raketnih sistema i pogonskih punjenja raketa. Inženjer Artemjev (Владимир Андреевич Артемьев, 1885-1962), bio je asistent Tihomirovu i veoma je zaslužan za unapređenje tehnologije izrade dvobaznih raketnih goriva. Naslednik Tihomirova na mestu upravnika laboratorije, Kostikov (Андрей Григорьевич Костиков, 1899-1950) prvi je 1934. godine dao ideju za mobilnim višecevnim raketnim lanserom, kao i detaljne analize borbene upotrebe takvog sistema. Zatim je 27. avgusta 1938. godine, inženjer Gvaj (Иван Исидорович Гвай, 1905-1960) predstavio nacrt, autonomne borbrne mašine na vozilu ЗИС-5, koja uključuje mehanizovani uređaj sa lansirnim sistemom i sistemom za zauzimanje elemenata gađanja, kao i rakete sa hemijskom ili trenutno - fugasnom bojevom glavom. To se smatra početkom projekta iz kog je proistekla čitava plejada sovjetskih samohadnih višecevnih lansera raketa.

Ispitivanje raketnog sistema БМ-13 1939. godine

Posle uspešnog gađanja pred vojnim vrhom SSSR-a (maršal С. Тимошенко, komesar naoružanja Д. Устинов, načelnik Generalštaba general armije Г. Жуков), u predvečerje rata, 21. juna 1941. godine vrhovni komandant Staljin (И.В. Сталин, 1878-1951) izdao je naredbu za serijskom proizvodnjom sistema i formiranje raketnih artiljerijskih jedinica. Ova odluka doneta je uprkos činjenici da БМ-13 nije prošao kompletna ispitivanja i nije usavršen do stadijuma masovne serijske proizvodnje. Prvu borbenu primenu sistem je imao 14. jula 1941. godine u 15 časova i 15 minuta, u reonu železničke stanice grada Orša (Орш), gde je pored vrlo uspešnog dejstva po živoj sili i borbenoj tehnici, izazvao panični strah u nemačkoj vojsci. Komandant baterije koju je činilo 7 opitnih raketnih lansera БМ-13 bio je kapetan Flerov (И.А. Флеров, 1905-1941). Do kraja 1941. godine proizvedena su 593 lansirna vozila БМ-13 koja su dobila neoficijalni naziv „Катюша”.

Raketni sistem БМ-13 „Катюша”

Do završetka rata u SSSR-u vršene su različite modifikacije kako lansera, tako i raketa, ali i razvoj novih raketnih sistema. U periodu od 1944. do 1955. godine projektovan je niz artiljerijskih raketnih sistema: БМ-24 kalibra 240 mm, БМ-14 kalibra 140 mm, БМД-20 kalibra 200 mm. Ovi stari, ali veoma pouzdani sistemi još uvek se mogu naći u službi nekih armija. Pored tehnološkog razvoja, u ovom periodu dolazi do značajnih teorijsko-eksperimentalnih istraživanja i napretka u oblasti raketne tehnike, a naročito u disciplinama kao što su: mehanika lansiranja, raketni pogon, dinamika leta i aerodinamika raketa.

Raketni sistemi: БМ-24 (slika levo) i БМД-20 (slika desno)

Razvoj i uspešna borbena primena ruskih samohodnih višecevnih raketnih sistema tokom II svetskog rata, primorala je stručnjake u zapadnim zemljama da ozbiljnije pristupe razvoju ovih artiljerijskih oruđa, čije je korišćenje dugo osporavano u korist klasične artiljerije. Karakteristike koje su uticale na promenu stava zapadnih stručnjaka ogledale su se u jednostavnosti raketnih sistema, lakom opsluživanju sa malim brojem članova posluge, velikoj vatrenoj moći, velikoj brzini gađanja i velikoj pokretljivosti sistema. Prvi su to uvideli Nemci, a zatim i u SAD, pa su još tokom rata krenuli sa razvojem svojih samohodnih artiljerijskih raketnih sistema. U Nemačkoj je jedan od takav sistema bio Panzerwefer 42Auf Sf, koji se pojavio u aprilu 1943. godine. Lansirni uređaj sistema Panzerwefer 42Auf Sf ugrađivao se na oklopno gusenično vozilo ili polugusenični tegljač, i koristio je žirostabilisane rakete kalibra 150 mm.

Raketni sistemi Panzerwefer 42Auf Sf

U vojsci SAD prvi samohodni višecevni raketni sistem bio je T27 Xylophone na šasiji terenskog automobila CCKW 6x6 ili Studebaker, kao i raketni sistem T34 Calliope na modifikovanoj šasiji tenka Sherman M4A1. Oba sistema pojavila su se tokom 1943. godine i služila su za lansiranje žirostabilisanih raketa M8 kalibra 114,3 mm. Tokom iskrcavanja u Normandiji 1944. godine, anglo-američke trupe koristile su višecevni raketni sistem T40 Whiz Bang na modifikovanoj šasiji tenka Sherman M4, M4A1, M4A2, M4A3 ili M4A6, koji je služio za lansiranje žirostabilisanih raketa M17/M25 kalibra 182 mm.

Samohodni višecevni raketni artiljerijski sistemi prvi put su se pojavili na našim prostorima ulaskom trupa SSSR u borbe za oslobođenje Srbije, u jesen 1944. godine. Raketna artiljerija sa ukupno 149 oruđa, učestvovala je u oslobađanju istočne i centralne Srbije, kao i u početnim borbama za oslobođenje Beograda. Kako su sistemi „Катюша” ostavili vrlo snažan utisak na vojni vrh tadašnje zemlje, zatražena je njihova nabavka tokom pregovora o kupovini naoružanja iz SSSR-a, početkom 1947. godine.  Međutim, do nabavke „Катюша” tada nije došlo, jer su predstavnici SSSR-a odbili da na robnu listu stave ove artiljerijske sisteme. Znatno kasnije, sredinom 1974. godine, ovaj sistem ponovo se pojavio na teritoriji tadašnje države, ali u drugačijoj ulozi. Tada je artiljerijski sistem БМ-13H (varijanta na vozilu ЗИС-151), kupljen kao deo sistema za obuku gađanjem poslužilaca protiv-vazdušnog raketnog sistema „Strela-2M“. Odnosno, sistem БМ-13H služio je za lansiranje imitatora vazdušnog cilja - nevođene rakete M-13 УК kalibra 132 mm, a kasnije i imitatora vazdušnog cilja domaće proizvodnje M81 „Iskra“ kalibra 107 mm.

Raketni sistemi T34 Calliope (slika levo) i T40 Whiz Bang (slika desno)

Istraživački i razvojni rad u oblasti raketne tehnike u Srbiji započeo je 1955. godine u okviru VTI u Beogradu. Prva iskustva na projektovanju višecevnih lansera raketa vezana su za vučni lanser Plamen M63 kalibra 128 mm. Idejni tvorac i rukovodilac razvoja familije samohodnih višecevnih lansera, čiji su reprezenti Oganj M77 kalibra 128 mm i Orkan M87 kalibra 262 mm, bio je profesor Obrad Vučurović.

Lansirni sistem БМ-13H iz sastava JNA na poligonu TOC Nikinci

Veliki napredak u naučno-tehničkim i tehnološkim dostignućima, uslovio je veoma brz razvoj u oblasti raketne tehnike. Primena novih materijala u pogonu raketa, savremenih rešenja u oblasti elektronike, naročito sistema za inercijalnu navigaciju (INS) i sistema globalnog pozicioniranja (GPS), te novih konstrukcionih materijala, doprinelo je povećanju vatrene moći, mobilnosti, preciznosti i efikasnosti raketnih sistema.

Višecevni artiljerijski raketni sistemi  namenjeni su za vatrenu podršku borbenih dejstava pešadijskih i okopnih jedinica, kao i za preventivne udare u području koncentracije neprijateljske žive sile, borbene tehnike, komandno - komunikacijskih centara i vojno industrijske infrastrukture. Pored toga mogu se koristiti za postavljanje minskih polja pri zaustavljanju prodora neprijateljskih oklopnih jedinica, za stvaranje dimnih zavesa, kao i za lansiranje bespilotnih letelica malih dimenzija. Ovako širok spektar namene, proizilazi iz raznovrsnosti raketnih projektila, pa bilo kakve podele i kategorizacije praktično nemaju smisla. To se posebno odnosi na period od poslednjih 10-20 godina gde su se nevođenim i vođenim artiljerijskim raketama priključile rakete sa korekcijom putanje zasnovane na „low-cost” tehnologiji inercijalne navigacije, kao i inteligenta submunicija sa samonavođenim elementima i senzorskim upaljačima.

U skladu sa izmenjenim uslovima ratovanja, 80-ih godina pokrenut je razvoj višecevnih artiljerijskih sistema modularnog tipa sposobnih da lansiraju više vrsta raketa različitih kalibara i dometa. Raketni moduli obezbeđuju brzo punjenje lansera i smanjuju logističke zahteve za održavanjem i skladištenjem. Razvoj i proizvodnja, kako komponenti tako i kompletnih borbenih sistema doveo je do industrijskog napretka u svim zemaljama koje su se uključile u ovako složene projekte.

Zbog velikog obima i raznovrsnosti materije, ovom publikacijom obuhvaćene su rakete srednjeg i velikog kalibra (preko 105 mm). Takođe, podrazumeva se da se sve rakete lansiraju sa samohodnih točkaških ili guseničnih borbenih platformi.

Svi podaci prikazani u ovoj publikaciji bazirani su na izvorima iz otvorene literature, i kao takve ih treba prihvatiti.